Došašće je vrijeme priprave za Božić, vrijeme tišine. Ali mnogi ga ljudi doživljavaju grozničavim i bučnim. Ipak je potrebna tišina da bi Bog mogao doći k nama.
Bez tišine mi nećemo opaziti Božji dolazak, nećemo čuti Njegovo kucanje na vratima svoga srca.
Došašće nas poziva na tišinu a to znači: stati, zaustaviti se, ne biti u pokretu.
Potrebno je dakle zaustaviti se da bi se smirili. Trebamo prestati juriti uokolo.
Moramo se zaustaviti. Kad stanemo i zaustavimo se, ja ću se susresti najprije sa samim sobom. Tada svoj nemir više neću moći premještati van. Zapazit ću ga u sebi.
A do tišine dolazi samo onaj tko odoli svomu nemiru.
U psalmu 62 ,2 molimo: “Samo je u Bogu mir, dušo moja…“ Kad se priklonim nutarnjem kriku svoga srca, osjetim da gladuje za nečim sasvim drugim od onoga što mu ja mogu dati.
Ono čezne za Bogom. Naše se srce smiruje jedino u Bogu. Zato srca gore evo zore…
Neka nam vrijeme Došašća bude plodonosno tišinom i dobrim djelima.
s. Klara Pavlović